Tako je počelo, prvi refren, par akorda na akustari (to se u mom slučaju ni do danas nije promenilo) snimljenih na nekakvom kasetofonu, (ko ih se seća sećaće ih se do kraja života, kakva muka, ne ponovilo se) onda su usledile još dve pesme i bio je to znak da je vreme da se potraži bend. Sviralo se tih dana dosta, ali kao i sada, kao i uvek i zauvek, većina tih bendova nije kurcu valjala. Svirali su najpopularnije stvari domaćih i stranih izvođača bez greske, ni bolje, ni gore, ni dosadnije. Taj mentalni sklop, ako je to uopšte sklop, i dan danas egzistira i dalje samouvereno objašnjava šta je pravi rokenrol (baš taj izraz ). To su likovi koji su zajebali teoriju relativiteta, za njih je vreme definitivno stalo kod prvog Deep Purple albuma i ni korak dalje, čak su im i frizure manje više nepromenjene. Na njih nisam mogao da računam, šta više, kasnije se ispostavilo da su bili glavni mineri nasih svirki. Rokenrol establishment?!?

S druge strane tih divova, egzistirala je mala grupica entuzijasta. Tu je meni bilo mesto i tu su se dešavale stvari od kojih mi se dizao. Muzika, knjige, droga, alkohol, klošarenje, koncerti (rokenrol..ha,ha), ali ono što je bilo najbitnije, niko od tih ljudi nije želeo da "stoji" gde se u tom trenutku nalazio, pre svega mentalno pa kasnije i fizički. To je bila ključna razlika. Bili smo nezadovoljni, ljuti, često i besni, a za početak je to sasvim dovoljno ili u muzickom smislu rečeno, želeli smo da sviramo svoje stvari.

Tako dolazimo do Pitija - tih dana imali smo po 14-15-16 godina i bilo je jasno da on nikad neće biti samo još jedan dobar gitarista. Za razliku od onih -Riblja Čorba puvanjaka-, njegov prvi bend se bavio Partibrejkersima, The Pixies, The Cure ...što je za to vreme i za borsku scenu pa i tadašnju jugoslovensku, bila retkost. Na brzaka smo se dogovorili u školskom hodniku da se pojavim na njihovoj sledećoj probi. Hans je lupao bibnjeve, Mesko (kasnije Drakče) svirao bas, Piti solo i Ja vokal i ritam gitaru.

"Necu da stojim gde sam sada"- lagan uvod, neko jednostavno razlaganje, strofa u malo bržem ritmu, promena za refren, vraćanje na strofu, ponovo refren i krece razbijnje. To je bio recept za manje više sve stvari koje smo uradili u tom periodu. Stres je bio u melodičnosti, jasnom refrenu i ubistvenoj solo gitari na kraju. Sem jednog živog snimka, nekakva "Borska gitarijada", na kojoj smo zauzeli poslednje mesto, gle čuda, (nista bolje nisu prošli ni naši ortaci) drugih zapisa nema. Možda je tako i bolje, ono sto je bitno za taj period, to je da smo Piti i ja kliknuli na najbolji mogući način.