Vernik bez crkve, gradanin bez grada

Evropa,- intervju: Aleksandar Stojkovic St, pevac benda Goribor , Piše: Ivan Velisavljevic

 

Vernik bez crkve, gradanin bez grada

Bend Goribor nastao je još 1988. godine u Boru. Iako su objavili šest albuma za etiketu Slušaj najglasnije iz Zagreba i izborili mesto u Janjatovicevoj rok enciklopediji, tek nakon uspeha na festivalu Art & Music u Puli, hvalospeva Aleksandra Dragaša u Jutarnjem listu i albuma Sjajne niti sveže objavljenog za hrvatski Dancing Bear (što je prvi album nekog srpskog benda objavljen za veliku izdavacku kucu u Hrvatskoj nakon rata), dospevaju u žižu interesovanja srpske muzicke scene.

Frontmen benda Aleksandar Stojkovic St objavio je dve zbirke poezije: Svet je moj, ali ima vremena i Princ bez horsa . Razgovor povodom novog albuma i koncerta Goribora zakazanog za 17. novembar u beogradskom SKC-u, vodili smo u St-ovom stanu u Jerkovicu, uz muziku Toda A. i belo vino, dok su nas sa zidova gledali portreti Trickyja i Denisa Hopera.

Kako ti se cini ova mala fama koja se pravi oko Goribora?

Mislim da je tu najzanimljiviji Bor, grad odakle smo. To je informacija koja iznenadi coveka. Ne znam da li može da se kaže kako je to fama, nego je jednostavno cudno da, eto, bend dolazi iz Bora a dobio je dobre kritike u Hrvatskoj… I svo ostalo rolanje koje je išlo posle toga… I to što definitivno nismo imali nikakva poznanstva ni veze, nego se pojavili na tom festivalu, odsvirali koncert, i posle toga je sve krenulo da se odvija malo ozbiljnije. Dovoljno ozbiljno da objavimo album u Hrvatskoj.

Kako ti cela prica oko „otkrivanja Goribora“ izgleda sad, posle toliko godina rada? Vi, ipak, niste bend od juce, imate nekoliko izdanja...

Mi smo za Slušaj najglasnije Zdenka Franjica objavili šest ili sedam albuma. Najstariji snimci su iz 1996/97. godine, pa smo izdavali sve do 2007. godine. A gitarista Željko Ljubic Pity i ja smo svirali još u srednjoj školi, sve do '92. godine, kad sam ja otišao u London, a bend ostao... Kad smo 2006. otišli na taj festival u Puli, mislili smo kako nam se deo sna ostvario: znaš, kao, putuješ, sviraceš na lepom festivalu... E, sad, ono što se posle izdešavalo stvarno nismo ocekivali... Znaš, cesto cuješ da je neko pobedio na nekom festivalu, a ne desi se ništa. Mada smo stvarno bili prijatno iznenadeni, i nije to sad neka lažna skromnost. Prvo reakcijom publike posle tog koncerta jer smo prvi put svirali na pravoj pravcatoj bini, s dobrim ozvucenjem, osvetljenjem... Sve kao što treba. Druga stvar, prvi put smo svirali uz pomoc laptopa, što uopšte nije bilo planirano, nego smo nekoliko dana pre odlaska na festival ostali bez ritam mašine. Onda smo razmišljali šta cemo i rešili da napravimo matrice na laptopu, i tako smo uvežbali tih pola sata planiranih za svirku. I posle mesec dana, sviramo mi u zagrebackom KSET-u pred 250 ljudi, što nam je bilo, onako: „Šta se sad dešava?“

Pomenuo si London. Bor je bitan i zbog imena benda, atmosfere, muzike, tekstova, cele te gradske price koja stoji iza vas. Sada živiš u Beogradu. Kako gledaš na svoj život u ta tri grada, da li ih uopšte povezuješ? Opet, gitarista sada živi u Nišu... Koja je gradska prica Goribora, ako je ima?

Mi smo svi iz Bora, samo smo se raštrkali, otišli na razne strane... Ali polazna, duhovna tacka jeste Bor. Jednostavno, taj period srednje škole je presudan. Kad se svake nedelje spakuješ na voz dodeš u Beograd, kupiš ploce, odgledaš neki koncert i živiš do sledeceg odlaska. To je bila takva sredina da si morao non-stop da zujiš negde ne bi li došao do informacija. I tu je krenula neka izgradnja karaktera, jer je bilo teško izgurati svoj fazon u sredini koja te priprema za rudnik i topionicu. Ne izgraduje ti nikakve duhovne afinitete – njih sam tražiš. Ja sam išao u rudarsko-metaluršku školu, i u tom periodu mi se cinilo da je situacija: ili ceš se utopiti u sredinu i završiti u topionici, ili ceš tražiti svoj put. Ja sam prve odluke u životu doneo tamo. Prvi put kad sam otišao na praksu, rekao sam: „Ne, ja ovde necu da radim“. A s druge strane, ja se nikad nisam odrekao tog grada. On ima svoju specificnost, nešto zanimljivo, neku težinu koja tera coveka da se potrudi ako želi da mu se u životu dogodi nešto drugacije.

E, sad, London... Kad je '92. godine ono sve krenulo, moja sestra je otišla tamo šest-sedam meseci ranije, i ja sam jedan od poslednjih koji je dobio vizu na aerodromu. Bio sam tamo do '96. godine. Tad sam odložio vojsku i baš je krenula prica o amnestiji... Pošto sam tražio azil, bilo je pitanje kad ce mi ovi doci s pricom: okej, sad je u tvojoj zemlji prestao rat, vrati se kuci. I ja kažem sebi: da, vraticu se, još sam mlad, kao, mogu ponovo da odem ako budem želeo. Medutim, gledajuci šta se sve izdešavalo od tada do danas – i nije mi bila neka procena.
Kako ti je izgledao London posle Bora?

Bolje je pitanje kako mi je izgledao Bor posle Londona. To je 1996. godina, ja slecem na Surcin, koji nije radio, koliko, tri-cetiri godine? I ja sletim na Surcin, ono murija s kalašnjikovima , Surcin u raspadu, prokišnjava... U onom delu za putnike izgleda kao da je pala bomba... Raspad... A ti, ono, letiš s Hitroa. I dodem u Beograd, pošto je moja mama iz Beograda, ovaj stan gde sad sedimo nasledio sam od dede, i tu samo prespavamo. Ja nisam ni stigao da vidim Beograd, bila je noc. I sutradan – pravac Bor. I prvo što vidim su ljudi koji prodaju sve i svašta, na ulici, na kartonskim kutijama... Bio je to neverovatan šok za mene. Samo mi je prošlo kroz glavu da sam se opasno zajeb'o, da sam napravio najvecu grešku u životu. I taj osecaj me dugo pratio: da sam zajeb'o stvar, da sam imao šansu, a bacio je, u vreme kad su svi hteli da zbrišu, cekali pred ambasadama... A ja sam sve imao i – fuck, vratim se. Pri tom, odmah mi uzmu pasoš, kakva amnestija, kakve gluposti. Posle mesec dana otišao sam na regrutaciju, uspeo da odložim vojsku na dve godine, sve do 1998. godine, kad je bilo ili-ili. Pocinjem da jurim papire da ne odem u vojsku, jer sam obeležen i definitivno znam – ako odem u tu vojsku, loše cu proci. Od trenutka kad sam sleteo na surcinski aerodrom – krenuo je šou u mom životu...

Šta je s bendom u to vreme?

Svirali smo u Boru. Pity i ja smo uvek imali neke svoje projekte, a onda je došao Peda (Predrag Markovic), koji je '79. godište, tad je bio srednjoškolac, iz komšiluka. Ja sam doneo opremu iz Londona, ritam mašinu, cetvorokanalni tascam, i tad smo u stvari poceli da snimamo on

o što ce biti objavljeno od 2004. godine za Slušaj najglasnije .
Kako ti se, u odnosu na stare snimke, cini novi album?

Zadovoljan sam. Iako sam se plašio kako ce sve izgledati kad udemo u studio, jer ipak smo navikli da sve radimo sami, bio sam svestan da postoje profesionalci koji zanatski to mogu bolje od nas. Mada, plašio sam se mogucnosti da u radu s producentom Goribor izgubi svoj feeling . Osecaj za feeling . (Smeje se . ) Medutim, cim smo upoznali Edija Cukerica – znali smo da ce biti dobro. Mi smo se s njim našli u Puli, probali tri dana, vidali se, razmenjivali muziku, a posle toga imejlove, planirajuci snimanje... Prvo što je kao producent uradio je to da je iskoristio akusticne gitare koje sam ja snimao na mikrofonu od kamere. On to nije hteo da menja jer to dobro zvuci. I meni je bilo jasno da radimo s pravim covekom. Mislim da smo samo dobili u produkcijskom smislu. Neke stvari su i namerno radene drugacije da bismo se malo poigrali na albumu, a ostaje nam da uživo eksperimentišemo. Cak na albumu ima i nekih zvukova za koje u prvi mah nikad ne bih rekao da cemo ih koristiti u Goriboru. Da imamo lounge piano, na primer... Ili uopšte klavir...

Zanimljivo je da su vaši tekstovi od pocetka tretirani kao poezija. Ti imaš i dve knjige pesama, pa me interesuje koje bi knjige i pisce izdvojio kao uticaje.

Prvo sam poceo da citam Dostojevskog, Zlocin i kaznu , i Kamijevog Stranca . Mislim, citao sam nešto i ranije, ali to su bile prve knjige koje su me fascinirale. Onda Borislav Pekic. Njega uopšte ne izdvajam kao srpskog ili eks-jugoslovenskog pisca, vec mi je na svetskom nivou, bar od onoga što sam citao, jedan od najboljih. Selin mi je bio neverovatan, a desilo mi se da sam ga citao baš pred odlazak u London. Putovanje na kraj moci mi je bila baš jebena knjiga i citao sam je po jednom svake godine. Zatim Bukovski, Fante... Iako znam dosta ljudi koje skoro da je sramota što vole Bukovskog, jer, kao, puno ljudi ga voli, i te price se povezuju s alkoholom, ženama, treba uzeti njegove poslednje pesme, pa videti koliko je on zapravo fantastican pisac... Nešto što sam poslednje citao... Recimo, Denis Džonson, zbirka prica Isusov sin . Ne znam da li je preveden kod nas, citao sam ga u Hrvatskoj... Neverovatna lakoca pisanja, koju, kad osetiš – odmah pocneš da veruješ piscu, šta god da piše.

Meni je jako bitan stil pisanja. Tako procenjujem da li pisac ostvaruje neki nivo komunikacije, pre svega sa samim sobom. Sad je nekako besmisleno juriti pisce koji ce mi dati volšebne informacije, jer mogu da sednem za internet i nadem sve šta me interesuje. Ok, lepo je cuti neobicnu pricu, ali meni je mnogo važnije kako ceš ti to meni ispricati.

Koliko svega navedenog ima u tvom pisanju?

Ima jedan dokumentarac gde se kaže da, kad otvoriš Bukovskog, vidiš kako on nema vremena za metafore. Tako i ja pokušavam da budem što jednostavniji, prema sebi pre svega, jer mi je cilj da što brže i jasnije formulišem neku situaciju.

Hajde da popricamo malo o pesmama, kako su nastale, o cemu govore... Jesu li stihovi u pesmi Bez autobiografski?

Tu, u stvari, imamo igrariju izmedu opšteg i licnog, autobiografskog. Opšta situacija je da sam „vernik bez crkve“, jer je ta institucija meni uvek bila pogrešna – ne moraš da ideš u crkvu da bi bio vernik. Nije stvar u tome da si automatski vernik ako ideš nedeljom u crkvu, a u ponedeljak nastaviš da radiš nešto loše. Cilj mi je bio da verovanje oslobodim institucije, okvira, simbola. A drugi sloj je vrlo jednostavan: moja majka brine da li cu imati penziju, ali ja ne, jer „verujem sili koja mi je sacuvala vene“, što je, naravno, aludiranje na narkomaniju.

Imate još jednu igru s religijskim elementima, u naslovu pesme Dalaj lama, me se secaš?

Do dalaj lame smo došli iz zezanja, kao, da li, dalaj lama... A taj tekst je takode kombinacija preispitivanja, krivice... Nabrajanje svih stvari koje nisi uradio, ili si uradio, a nosiš ih sa sobom. Ona govori što o licnoj odgovornosti, što nametnutoj: „Jedno malo da uništi hiljadu velikih ne “. I na kraju se svede na pitanje da li me se secaš, da li sam bar malo bio bitan.

Singl Voli me ?

Da, tu kažem da „živim sam zato što sam zajeban“, kao, imam zajeban karakter, a „kuvam zato što moram“. Ti vidiš da su svi najedanput na TV-u poceli da kuvaju, kao iz zadovoljstva, a ja kuvam zato što moram, jer živim sam. I to mi je bilo smešno. Cesto pocnem da kuvam, a ne kuva mi se. Jeste, lepo je, ali ponekad je stvarno dosadno. A na TV-u je predstavljeno kao vrhunsko zadovoljstvo. I u refrenu je „Ljubi me, voli me, na kolac nabodi me/Ali kad te molim – na miru ostavi me“, što proistice iz nekog sveopšteg umora, kad ti je svega dosta, kad hoceš da budeš sam. Tu mi je genijalna ona Kebrina linija „Kupatilo, to je raj, u njemu sam slobodan“.

Vidiš, mene ta pesma, narocito zbog ženskog prateceg vokala u refrenu, podseca na Obojeni program...

To je Cukericeva ideja. A imaš i rif koji je zarazan, ima svu lepotu klasicnog rokenrol rifa, a ipak je malo pomeren. Jedan lik iz Zagreba nam je rekao kako ga pesma podseca na Happy Mondays. Zanimljivo je, ljudi dobro reaguju na tu pesmu, a videcemo šta ce s njom da se desi.
U kom pravcu ce se Goribor razvijati?
Stvar je otvorena. Ovog leta smo napravili šest ili sedam skica, pocetnih tema koje treba da razradimo, i uglavnom je mirnije, sporije, ali hajde da ne pricam o tome još... Sad nam je u prvom planu koncert u SKC-u, i svi otprilike samo o tome razmišljamo. Gosti ce nam biti Dule Petrovic na saksofonu, Danijel Kovac... A posle toga želimo da sviramo i da vidimo gde mi, realno, stojimo u ovom trenutku. Znaci, vreme preispitivanja.

Gde je mesto Goribora na srpskoj i eks-jugoslovenskoj sceni?

Mi smo prvi bend iz Srbije koji objavljuje album u Hrvatskoj za vecu izdavacku kucu. Samim tim, postoji i nešto pored muzike. Zanima nas da dodemo u poziciju u kojoj možemo da funkcionišemo uživo, znaci da prodamo, na primer, trista karata, da je koncert isplativ i za nas i za organizatora. To je naše trenutno ocekivanje. Da sviramo u pet ili šest gradova u Hrvatskoj, sedam-osam u Srbiji, dva ili tri u Sloveniji, u Bosni, ne znam gde se vec svira – Mostar, Banjaluka, Sarajevo... Imamo situaciju da 1992. godine vreme staje, i da smo, kao, izbrisali sve te godine. I po pitanju zvuka, poruke, i po celom pristupu... Po ulozi koju je muzika izgubila od tog vremena, jer je ona tad bila zdrava „grana kulture“. Ovo što se nama desilo je, pretpostavljam, povratak na normalnu situaciju iz osamdesetih: da neko cuje Katarinu ili Šarla u Zagrebu, dopadnu mu se, i objavi ih. I to je bitna razlika u odnosu na ono što se dešavalo od 1992. godine do danas. I našu publiku, bar koliko sam zapazio, cine, uslovno receno, stariji, naša generacija iz sedamdesetih, pa i stariji.

D a li bi mogao da nadeš paralelu izmedu bendova koji su ranije svirali i nastali, ne samo na eks-jugoslovenskom prostoru, vec i u svetu?

Verujem da imamo moderan zvuk, znaš, zvuk 2007. godine, a imamo i koren. Žanrovski nismo optereceni, da li je sad to drum'n'bass, ili da mora biti 90 bpm, ne razmišljamo o tome, jer imamo dovoljno godina da možemo sebi da priuštimo pravljenje raznolike muzike, bez opterecivanja, kako nam legne. A što se tice pitanja šta mi slušamo... Pa tu je prošla gomila bendova i žanrova, od jazza do industriala, Ministry, Throbbing Gristle, Nince Inch Nails... Onda njujorška i cikaška scena, Cop Shoot Cop, Jesus Lizard, Girls Against Boys...

Hvalio si izdanja Fat Possuma .

Da, to mi je omiljena izdavacka kuca... Tu su R. L. Burnside, skoro sam skinuo Andrewa Birda, a imaju i gomilu blues izvodaca koji koriste i cudne ritmove, zvukove...

Inace se zbog Goribora dosta pricalo o bluesu.

Dragaš je formulisao naš blues kao „metafiziku života“. Kad kažem blues, mislim na coveka koji živi, ima probleme, raduje se, ne radi ništa... Meni je sve blues. A u takvom sklopu život je izazov. On ima svoje zahteve, traži prisustvo, angažman, da bi uopšte dobio neki smisao. A cim to pocneš – odmah si in trouble. Kao što kaže Hal Hartley (njujorški reditelj nezavisnog filma, u delu Simple Men – prim. aut.): „It's nothing but trouble and desire“ i „When you desire something, you're immediately in trouble“ („Sve je samo nevolja i žudnja“ i „Kad žudiš za necim, odmah si u nevolji“).

Copyright © Evropa 2007.