| |
Da li me se secaš
Dal' još pamtiš moj glas
Da li još ponekad
Moje ime promrmljaš
Tamo sam , gde sam i krenuo
Ništa bolje nisam smislio
St are stvari osvežio
S mrtvima na ti prešao
Od sudbine se dalje ne može
A ja bih da promenim te uslove
Makar na tren da se okrenem
I iz pluca mulj da operem
A možda je i bolje što nisi pored mene
Možda bih te ubio kao što ubijam sebe
Da li me se secaš
Dal' još pamtiš moj glas
Da li još ponekad
Moje ime promrmljaš
Jedno malo da
Uništi hiljadu velikih ne
I opet u ogledalu
Đavolu merim zenice
I kao da nikad ništa nisam shvatio
I kao da nikad nisam ništa platio
Kao da nikad nisam s' grcem plakao
Kao da je Isus zbog dopa
Na krstu skapao
I kao da su knjige za paljenje
I kao da su reci samo za laganje
I kao da su ljudi samo za mucenje
A jutra za brutalno i mucno budenje
I kao da nikad nisam osetio dobro
I kao da nikad nisam poželeo dobro
I kao da nikad nisam svoje srce dao
I kao da to nije razlog što sam živ ostao
I kao da sam ja zacenjen decu klao
Kobejnu prosvirao glavu
Milione u gasnu komoru poslao
I kao da nikad nisam bio dete
I kao da mi niko nikad ništa nije praštao
I kao da nikad nisam maštao
I kao da picku nikad nisam video
Ili da gramofon nikad nisam imao
Kao da pola života pod sloganom
Boli me kurac za sve nisam proživeo
Ali sad se samo pitam
Da li me se secaš
Dal' još pamtiš moj glas
Da li još ponekad
Moje ime promrmljaš |
Opijati, razni derivati,
Flaše, c aše, tablete za dizanje, pa za stondiranje
Lake žene, teške žene, život u samici, život u zajednici
Probao sam sve
I priznajem, nisam se snašao, sa ljudima našao
U neku mra c nu pri c u rano ušao
Ali dobro, sad dobro je i jasno mi je zašto tako moralo je
A ljudi ko ljudi, brzo ocenjuju
Još brže osu d uju i kad si mlad sve te to proganja i boli
Prvo bi da se skloniš, a onda sve da slomiš
I dižeš se i padaš, truješ, gubiš
Trošiš to svoje jadno vreme prave c i još gore nevreme
Ne znaš gde si spavao, s kim si se tabao
Koliko si kome dužan ostao
I ceo svet se protiv tebe okrenuo
U trenutku lavinu pokrenuo i pitaš se, šta sad
U toj sobi sam si, želis negde da kreneš,
Nešto da osetiš i osvojiš,
Znaš da život bez toga nema smisla, ali ve c kao da star si
Previše govana za tako malo vremena
Meni je trebalo petnaest godina i sad imam trista
I ne mogu da kažem da ne žalim,
Da opet sve isto bih na mnoge stvari ne bih ni da pomislim
A kamoli da ih ponovim, ali dobro, sad dobro je
Živ sam i napokon ose c am i ništa me više tako ne boli,
Pošto znam da i to pro c i c e,
Da zadovoljstvo i patnja ruku pod ruku idu,
Jer da bi se od srca smejao, od srca mora i da se placei I tako to ide, tako živi ljudi žive ali dobro, sad dobro je
Kako i šta moglo je
|
|
